[...] Izteklo je više od polovice stol�tja, od kad su SS. i RR. kraljevinah ovih, po dèr�avnih poklisarih svojih, na Ugarskom saboru god. 1790., pismeno se izjavili: da prije nego si dadu magjarski jezik narinuti, vole narodni svoj jezik, koji i po Ugarskoj velikom stranom naroda vlada, u javni svoj �ivot uvesti i š njime zauv�k svakomu tu�emu vrata zatvoriti.

Misao ova širila se je tajno i sakrito po svih stranah domovine naše sve dosada, bez da je ikada tako opet na sv�tlo došla, kao što, hvala Višnjemu, u sadašnje vr�me, kad se toliko radi, da se tu�i jezik u domovinu našu horvatsko-slavonsku silom uvede. S neizm�rnom radostju javlja zato govornik SS. i RR-vom u ime �upanije svoje, da i stališi varašdinski ništa tako goru�o, tako sveto ne �ele, nego da im se jezik njihov materinski, koji kroz duga stol�tja u tmini i zaboravnosti tumaraše, na ono opet m�sto podigne, koje mu Bog i narav odlu�i kod naroda našega, te da se sasvime u javni �ivot uvede i da postane gospoduju�im jezikom, kako mu to i pristoji u domovini našoj.

– Uzroci �elje ove mogli bi se nebrojeni navesti, govornik navodi samo jedan, i taj je: da bez procv�tanja i gospodovanja narodnog jezika nijedan narod izobraziti se, duševno i materijalno napr�dovati, niti u duhu naroda i v�ka �iv�ti ne mo�e. S jezikom materinskim skop�ane su sve �elje i misli jednog naroda, jezik vodi milione i milione ljudih k jednoj svèrhi, ta i mi svi, koji smo ovd� sakupljeni, bez da imamo jedan materinski jezik, bez da smo jedne kèrvi, ne bi imali nikad onih posve jednakih osobito narodnih interesah, koje sada imamo; ne bi se tako rado sastajali i vojevali za jednu ob�enitu stvar, kao što sada �inimo.

– Jednom r��ju, slavni SS. i RR-vi., od stanja našeg jezika i narodnosti zavisi naša budu�nost. Tko to ne v�ruje, neka pomisli samo d�la našega naroda prošastna i sadašnja, i onda posl�dice d�lah ovih, te �e se uv�riti o istini mojih r��ih.

– Naš narod, sl. SS. i RR-vi., od zabalkanskih krajevah dao je u vr�me pèrvog prosv��enja europejskog starim slavnim Gèrkom pèrve p�snike i filosofe; ali obljubivši gèr�ki jezik, te zanemarivši svoj, nestalo mu je uspomene, kao da ga onda ni na sv�tu nije bilo. Naš narod iz ovih krajevah i sus�dnih dèr�avah dao je Rimu najboljih vojnikah, koji su sv�t podjarmljivali Rimu, dao mu je slavne vo�e i još slavnije care, koji su i ove dèr�ave uresili s prekrasnimi gradovi i nasipali materijalnim blagom; ali isti ovaj narod, ne imaju� ponosa narodnog, ne mare� za svoj jezik, nego poprimivši jezik rimski, ostao je pod tèrhom rimskoga duha sakrit sv�tu, kao što su sada sakriti porušeni oni gradovi, kao što su iz�eznula materijalna ona bogatstva zasipana zemljom.

– Naš narod dao je turskomu carstvu najslavnije vezire, vojvode i podkraljeve, skidao je care s prestolja i podizao druge; ali ne imaju�i narodnog duha i ne brane�i jezik s narodnostju, mora se još uv�k u najl�pših stranah ju�ne Europe, kao što i u velikoj strani naše domovine horvatske, klanjati šaki tursko-azijatskih tiranah.

– Naš narod doveo je na ugarsko prestolje najslavniju liniju anjouska s Karlom Robertom, pov�rio je pèrvi kraljestvo ugarsko blagovladaju�oj ku�i habsburskoj pod Ferdinandom I., dao je Ugarskoj pèrve junake i mnoge glasovite spisatelje, kao što i prad�dove najslavnijim sadašnjim familijam ugarskim, �im je zajedno branio granice od Ugarske i Europe proti navalam neprijateljah kèrs�anstva; ali ne mare�i za svoj jezik, ne uzdèr�avaju�i mu slobodni duh i ljube�i bolje rimski, magjarski i n�ma�ki duh i jezik, ostao je pokraj narodnosti ovih u neznanstvu i siromaštvu sve dosada.

– Isto tako podignuo je naš narod u Dalmaciji i Primorju mleta�ku vladu na veliku silu i mo�, ali poprimivši mleta�ko-talijanski duh i jezik, �ami još i sada pod tu�instvom i neljudskim onim nehajstvom za sve, što je narodno. Još je i naš narod vladao u mnogih zemljah ju�ne Europe i stranah malo-azijatskih, ali ne uzdèr�avaju�i svoj jezik, ne ima mu sada ni traga u onih dèr�avah, jedina imena ondašnjih starinskih gradovah i m�stah, r�kah i gorah zaostavša u našem jeziku, toliki su spomenici fizi�ne veli�ine, a slabosti narodnog duha i naroda našega. Pa toliki nauk prošastnosti ne mo�e još sada u domovini našoj raztopiti n�koja ledena sèrca za ono, za što bi najbolje plamtiti morala, za ono, što isti magjarski domorodci vele: da im je dra�e nego �ivot i blago, svetije nego ista sloboda i konštitucija. Pa isti ovi ljudi vid�ti bi mogli, kako starih Gèrkah i Rimljanah, premda ih je, kao naroda skoro nestalo, ipak im jošte neumèrli duh i slava u jeziku njihovom po c�lom sv�tu �ivi; vide u sadašnjosti i kod nas samih, kako od ovo dvanaest godinah, što se jezik naš i narodnost naša opet podizati po�imlje, domovina naša tako napr�duje, kako sto i sto l�tah napr�dovala nije. Što bi stopèrv onda bilo, kad bi naš jezik posve gospoduju�im postao, kad bi ga svaki �lan domovine u�iti se, c�niti i podupirati morao? Nu ipak se još mnogi protive podignutju njegovome. Da vidimo dakle uzroke one, koji se nava�aju proti uvedenju jezika u poslove javne.

– Pèrvi je uzrok, kako oni vele, zakon ili štatut naš od g. 1805., koji je na�injen na saboru našem za jezik latinski; ali prim�titi valja k tomu, da štatut ovaj glasi proti jezikom tu�im (contra linguas extraneas), nipošto pako proti doma�emu materinskomu; nu ako bi i proti ovomu bio, ipak se mo�e na istom ovom m�stu, s privoljenjem kraljevim, uništiti, kao što je na m�stu ovom i sa�injen; u tom dakle pr��ke ne vidimo.  

– Drugi je uzrok taj, budu�i da se bolji ne zna, da još sada k tomu vr�me došlo nije, da se jezik naš u javni �ivot uvede. Oni, koji to tvèrde, ne bi zaisto na�i bili mogli manje temeljitoga uzroka, nego što je ovaj. �udnovato zaisto! Sav naš narod vi�e, sva nas Europa u�i, da ako se ho�emo spasiti od propadnutja duhovnog i politi�kog, tr�ba da uvedemo što bèr�e jezik svoj u javni �ivot: pa nato odgovara n�koliko ljudih u �upanijskih spravištih, da nije k tomu još vr�mena. Naši zapisnici dèr�avnih saborah, osobito od god. 1527. i 1629., kao što i svi skoro arkivi �upanijski i varoški sv�do�e nam, da je jezik naš i n�gda pokraj gospoduju�eg latinskog bio upotr�bljavan u javnom �ivotu, u pismu i govoru; a sada nam se veli, da nije k tomu još vr�mena, da bi se malo više razširio i gospodstvo preuzeo.

– Još prije sto godinah �itala se je misa po Zagorju, osobito u Radoboju, u horvatskom jeziku, i najve�ji slu�benici kao i gospoda i gospoje pisali su javna i privatna pisma u narodnom jeziku, a sada, kad se ve� po svih skoro gradovih prodikuje n�ma�ki, kad nam gospoda i gospoje po�imlju zaboravljati svoj jezik, kad nam se d�ca odhranjuju n�ma�ki i magjarski, talijanski i francezki, samo ne narodno; kad nam se od svih stranah groze s tu�im jezikom, i kada se usr�d domovine naše po �upanijskih dvoranah prepov�da i progovoriti u našem horvatskom i slavonskom jeziku, kao što se je to prije dva-tri l�ta dogodilo u Vara�dinu, a ove godine u v�roviti�koj varme�i; sada se veli: „da nije još vr�me došlo, da narodnost našu i budu�nost oslobodimo s podignutjem narodnog jezika?“

– Ako ovo iz onoga, što sam naveo, sl�di, onda se je sv�t preokrenuo i logike je nestalo.

– Tretji i najva�nii razlog, koji se proti uvedenju narodnoga jezika i uništenju štatuta god. 1806. nava�a, jest odnošenje naše prama dikasterijam i �upanijam ugarskim, i odnošenje prama vladi i kralju.

 – Što se ugarskih dikasterijah ti�e, premda još uv�k se ufamo, da �emo, ako ne posve osobita, ono barem stranom posebne ods�ke u dikasterijah za nas dobiti; ne vidimo ipak u sadašnjem našem stanju velikih te�ko�ah, budu�i da je ve� dosta skèrbilo za nas zakonotvorstvo, koje zapov�da, da kod svih dikasterijah ljudi našega naroda u pravednom razm�rju (in justa proportione) nam�šteni biti moraju, što nam se tako�er mnogimi rezolucijami kraljevskimi obe�aje, od onih pako re�enih ljudi moramo zaisto svakako zaht�vati, da naš jezik dobro nau�e, zašto oni sva pisma naša i preva�ati i tuma�iti imaju. U tom dakle velikih te�ko�ah ne ima; još manje pako vidimo te�ko�ah radi dopisivanja s ugarskimi �upanijami, budu�i da znamo, kako ve� sada ve�ja stranka od njih tvèrdi, da na naše latinske dopise ne razumije, pa ih ipak primati mora.

– Zato �e Magjarom svejedno biti, ako oni u jednom ili drugom nerazumljivom jeziku dopise primali budu, tim dra�iji im pako dopisi u našem jeziku biti moraju, jer je jezik bratje njihove i jezik takov, kog mnogi u svakoj skoro varme�i ugarskoj, kao materinski, s materinskim ml�kom usisaju, i nadalje, jer dobro znadu, da i mi iz bratinske ljubavi njihove magjarske dopise primamo, koje kod nas posve r�dki ili nitko ne razumije.

– U tom dakle velikih zapr�kah opet ne ima.

Ostaje nam sada odnošenje prama vladi i kralju; nu ako promotrimo, da bi po smislu �lanka 48. god. 1537. i kod nas iste vlade našega naroda ljudi nam�šteni biti morali, te da i tamo, kao i kod dikasterijah, prevoditeljah naših pisamah na�i bi se moglo, ne moramo nalaziti i u tom odnošenju velikih te�ko�ah, tim manje, jer se tvèrdo ufati mo�emo, da milostivni naš kralj, koji se je sa svom sv�tlom ku�om tako dobro nau�io �esko-slavjanski jezik, i koji sve skoro austrijanske jezike znade, ako se baš naš jezik i u�io ne bude, ne�e ipak zanemariti i za malo c�niti jezik našega naroda, koji je ku�i austrijanskoj uv�k bez iznimke v�ran bio, koji po�emši od talijanskih granicah sve doli do vlaške zemlje dan i no� pod oru�jem za njega bdije i stra�i, i kojemu je narodu Ferdinand I. i Leopold I., Josip I. i Franjo I. pismeno u najve�jih pogibeljih kraljestva obe�ao, da �e ga uv�k i u svemu, kao što i n�ma�ke svoje podlo�nike, c�niti i uva�avati.

– Mi vidimo, sl. SS. i RR-vi., da ako samo ho�emo, za podignutje narodnoga jezika nikakovih velikih pr��kah imali ne budemo; od nas zavisi sada, da �elji našega naroda zadovoljimo, i zaisto dèr�e�i se istoga Svetoga pisma, koje veli: „elige vitam, ut et ut vivas et semen tuum“, glasuje gov. u ime slavne varme�e vara�dinske, da se �ivi naš jezik narodni posve i u svemu na ono isto m�sto uzvisi, na kojem bijaše dosada mèrtvi jezik rimski ili latinski. [...]

Novine dalmat.-horvatsko-slavonske, XIII, br. 87, str. 349–350
Zagreb, 30. listopada 1847.

[Stolje�a hrvatske knji�evnosti, Ivan Kukuljevi� Sakcinski, Izabrana djela.
Priredio Nikola Batuši�, Matica hrvatska 1997, str. 641–645]

Izvor: Beta blog, blog.hr

PS:

Zagreb 1847., reprodukcija crte�a olovkom,
33 x 24,7 cm, GMV PO

Ivan KUKULJEVI� SAKCINSKI (1816.-1889.) - rodoljub i ilirac; pjesnik, politi�ar i znanstvenik. 1843. odr�ao je kao zastupnik prvi govor na hrvatskom jeziku u Saboru, a 1845. kao prisjednik u Vara�dinu na �upanijskoj skupštini. Na njegov je prijedlog uveden hrvatski jezik kao slu�beni 23. listopada 1847. Njegovom je zaslugom Jela�i� proglašen banom. Kukuljevi� je klju�na osoba i u zbivanjima 1848.: �lan je Banskog vije�a, �lan Odbora za zemaljsku obranu i predstojnik Odbora za bogoštovlje i nastavu te zemaljski arhivar. Osoba je Jela�i�evog najve�eg povjerenja: obavlja razne misije u interesu dr�ave npr. odlazi na pregovore u Be� i u Vojvodinu, po oru�je u Italiju itd.
Zagreb 1847., reprodukcija crte�a olovkom, 33 x 24,7 cm, GMV PO

Za portal pripremio: zm